Čini se da danas zanemarujemo sveprožimajući princip, a to je “hrana bi trebalo da je živa”, bar sudeći po onom što Ian Spreadbury, kanadski neuronaučnik zaključuje.

Rafinisani šećeri i brašno su tek odnedavno sastavni deo ljudske ishrane. Ono što mnogi, ne pogrešno (ali i nepotpuno) misle je da ishrana siromašna ugljenim hidratima dovodi do mršavljenja i da je generalno zdravija. No, slične efekte ima i ishrana bogata ugljenim hidratima, isključujući brašno i šećer. Šta se zapravo čini kao ključni faktor jeste stepen prerade. (Žive) biljne ćelije sadrže najviše do 23% ugljenih hidrata, dok je kod brašna i šećera ovaj procenat neuporedivo viši, time postajući mnogo hranjivija podloga za mikrobe u crevima. Upravo gustina ugljenih hidrata je ono što Spreadbury smatra odlučujućim faktorom za „rasplet“ koji sledi nakon unosa hrane.

Ok, bakterije se bolje naručkaju, i? 🙄

Čini se kao no big deal, ali prema hipotezi koju iznosi Spreadbury i koju mnogi smatraju revolucionarnom, problemi ovde tek počinju. Od toga da li u tanko crevo stižu napola svarene ćelije ili acelularni ugljeni hidrati (ugljeni hidrati bakterijama na izvol’te), zavisi celokupni crevni ekosistem. Unosom zgusnutih, acelularnih ugljenih hidrata kompleksnost crevne flore izuzetno se narušava, a sam crevni ekosistem postaje pro-inflamatorni, dovodeći do kaskade problema i bolesti modernog doba (gojaznost, dijabetes tip 2, …). Nije potrebno dodati da se svakodnevna ishrana prosečnog savremenog čoveka zasniva na visoko prerađenoj hrani.🥺

Prerađena hrana podrazumeva preradu u smislu rafinacije, a ne tradicionalne tehnike prerade hrane (kuvanje, potapanje, fermentacija…) koje zapravo imaju potencijal da poboljšaju kvalitet hrane u poređenju sa sirovom hranom. Recimo, obrada kukuruza među indijanskom populacijom podrazumeva potapanje kukuruza u alkalni rastvor (recimo rastvor od limete), povećavajući time biološku dostupnost niacina (vitamin B3) koji je u sirovom ili samo termički obrađenom kukuruzu ljudima skoro nedostupan.